ПРЕДЛОЖЕНО ДА ЈЕДНА УЛИЦА У БЕРАНАМА НОСИ НАЗИВ МИНИСТРА И ПОСЛАНИКА  МИЛОСАВА РАИЧЕВИЋА

 ПРЕДЛОЖЕНО ДА ЈЕДНА УЛИЦА У БЕРАНАМА НОСИ НАЗИВМИНИСТРА И ПОСЛАНИКА  МИЛОСАВА РАИЧЕВИЋА

На предлаг Српског историјско културног друштва ''Никола Васојевић'' из Берана, које су упућене СО Берана односно -Савјету за давање предлога назива насеља, улица и тргова дата је иницијатива за давање назива улици '' Милосава Раичевић '' а која гласи:

Поштовани,

Подносимо иницијативу да се једној од улица у Беранама да назив'' Милосава Раичевића '', на начин што ће се назив дати улици која тренутно нема име, или ће се промијенити назив неке  од улица које носе назив по географском појму.

О б р а з л о ж е њ е

РАИЧЕВИЋ  Вуксана  МИЛОСАВ , посланик из Берана, државни савјетник у пензији

(1875-1957)

            Истакнути национални радник из Васојевића, министар у  влади Књажевине Црне Горе и министар без портфеља у Влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, први дипломирани правник из Трепче код Андријевице, заточеник тзв. Бомбашке-Васојевићке афере, комита из времена аустро-угарске окупације, ујединитељ и представник беранског округа у Великој подгоричкој скупштини српског народа Црне Горе у Подгорици 1918. године; народни посланик у два мандата, досљедни политичар и радикал, државни чиновник и адвокат.

            Рођен је 13. септембра 1875. године у Трепчи у Васојевићима, од оца Вуксана, племенског капетана и првог комаданта Шекуларско-трепачког батаљона, и мајке Марије, као најстарији од три сина. Основну школу свршио је у Андријевици, Прву мушку гимназију у Београду школске 1896/97. Студије права завршио је у Петрограду. По завршеним студијама вратио се у Црну Гору и 1902. године ступио у државну службу, најприје као писар, а годину дана доцније постаје секретар Министарства правде, затим вршилац дужности предсједника суда у Никшићу, потом у Бару. У првом црногорском уставном кабинету 1906-1907. био је министар правде и заступник министра просвјете и црквених послова.

            Као напредни васојевићки интелектуалац, школован у Србији и Русији, у то вријеме предсједавао је Уређивачким одбором никшићког листа ''Народна мисао'', познатог по беспоштедном критиковању режима и пропагирању демократских идеја, због чега је пао у немилост књаза Николе I Петровића. У вријеме Бомбашке- Васојевићке афере, оптужен је и осуђен на дванаест година робије, од којих пет ипо година је тамновао у чувеној по злу подгоричкој „Јусовачи“, од тога једну ипо годину окован у самници. Амнестиран је послије освајања Скадра 1915. године.

            Први свјетски рат провео је у комитовању заједно са бригадиром Радомиром Вешовићем и тако избјегао интернацију, а пријавио се окупационим властима пред крај рата након његове амнестије. У вријеме пробоја Солунског фронта, на територији Андријевице и Берана, као члан Одбора за уједињење био је један  од главних агитатора уједињења Црне Горе и Србије, што га је због просрпске политике довело у сукоб са Радомиром Вешовићем. Ослобођењем Берана, заједно са беранским првацима формирао је нову власт у Беранама и прогласио уједињење Васојевића са Србијом и послао проглас српској војсци о постојању „Мале Србије“ у Васојевићима, а себе именовао за Окружног начелника вароши.

            На Великој народној скупштини српског народа Црне Горе, одржаној у Подгорици октобра 1918. представљао је беранске Васојевиће, био члан Извршног одбора за уједињење и један од најагилнијих учесника Скупштине. Као члан Одбора лично је однио у Београд одлуку о уједињењу. У новој Влади, првом кабинету Стојана Протића, именован је за министра без портфеља (7. децембар 1918-17. март 1919). Због неслагања са Главним одбором странке у Црној Гори, поднио је оставку на положај и наредне 1920. године преселио у Београд. Истакнут као радикални првак, два пута је  биран за народног посланика, први пут у изборима за Конститутивну уставну Скупштину Црне Горе, и други пут као носилац радикалне листе  у Скупштини краљевине С.Х.С. 1920. године.

            Августа 1920. постављен је за члана Државног Савјета, а нешто касније за предсједника Хипотекарне банке. Сукоб са предсједником Владе, Петром Живковићем, био је одлучујући за престанак његовог рада у државној служби. Тада напушта Београд и породично прелази у Пећ, гдје отвара адвокатуру. Почетком априлског  рата 1941. године избјегао је у родну Трепчу, одакле се из материјалних разлога поново вратио у Београд прије јулског устанка. Ратне године провео је у Београду без војно-политичке припадности. У приватном животу високих карактерних особина, ћутљив, тих и сталожен, принципијелан, савјестан и правичан, али веома оштар и пријек према неправди и неправилностима, често га је доводило у сукоб са највећим властодршцима.            Из брака са Даринком Радосављевић, има три кћери: Радмилу, Марију -архитекту и Вјеру - музиколога, удату Зечевић. Пензионерске дане провео је у Београду, пишући мемоаре о плодној историјској прошлости, остављајући их у рукопису и недовршене. Преминуо је 17. маја 1957. и покопан на Новом гробљу. -каже са на крају образложења које потписује предсједник друштва Живко Бјелановић.